OPERACIJA, BOL, ČEKANJE I NEIZVESNOST I ŠTA POSLE? Šest meseci sam bila u PAKLU života, ali ono što je usledilo posle je još GORE!
foto: Zorana Jevtić, Profimedia, Ilustracija
foto: Zorana Jevtić, Profimedia, Ilustracija

Verujem da će mnogi da pronađu i svoju priču čitajući moju i ovo nije tekst u kom želim samo da kukam, već da na neki način upozorim sve ljude šta ih čeka ako se razbole i da na neki način apelujemo na državne organe da urade nešto po pitanju zdravstvenog sistema.

 

 

Novinar sam i to je jako stresan posao, tu su rokovi, rad sa ljudima – poznatim i nepoznatim, a kada imate i zdravstveni problem, to može da bude pogudno! Mnoge kolege sam izgubila u prethodnih nekoliko godina i moram priznati da sam se uplašila kao nikada do sada. Pozlilo mi je na radnom mestu i nakon izmerenog krvnog pritiska od 220/130 kola Hitne pomoći odvezla su me u bolnicu. Upravo tada počinje moja agonija sa zdravstvenim sistemom koja traje 6 meseci…

Agonija još uvek traje i posle 6 meseci
Agonija još uvek traje i posle 6 meseciFOTO: MARINA LOPIČIĆ

Ne želim da u ovom tekstu pominjem imena bolnica niti doktore, jer nije poenta da njih degradiram već želim da ukažem na ceo sistem koji je u sunovratu. Kada su me dovezli u bolnicu, doktorka mi je izmerila još jednom pritisak, postavili su me da legnem, dali mi lek i rekli da sačekam jedno pola sata. Posle pola sata “izbacili” su me iz sobe zarad sledećeg pacijenta koji je stigao, a ja sam još 45 minuta u hodniku čekala doktorku ne bi li se neko smilovao da mi vrati papire i da odem kući da legnem. Već sam ogladnela i tresla sam se, ali kada sam pitala sestru hoće li doktorka uskoro jer sam gladna i malaksala dobila sam genijalan odgovor:

 

– Sad će, sad će, idite u pekaru preko puta imaju odličan burek! – reče sestra meni sa pritiskom 220/130! Ok…

 

Uplašena zbog stanja, rešila sam da obavim ceo sistematski pregled. Preko firme otišla sam u privatnu kliniku (drugačije ne bih imala sredstava), gde su mi posle detaljnih analiza otkrili ogromnu cistu na bubregu, promera 15cm. Da santimetara, ne milimetara! Rečeno mi je da odmah moram da idem na operaciju, kao da je to baš tako lako. Tu počinje jurnjava za doktorima. Opet preko koleginice, odlazim na skener i još jedan ultrazvuk u državnu ustanovu kako bismo započeli proces uspostavljanja dijagnoze ne bi li me iko primio na operaciju. Šokirani onim šta vide i činjenicom da sam pokretna tempirana bomba koja može da, bukvalno pukne svakog sekunda, odlazim na bolovanje i upućuju me kod urologa. Moj “prvi preporučeni” urolog mi kaže da dođem na kliniku u 7:30 tog i tog dana, naravno, kada sam stigla tačno na vreme, rečeno mi je da on danas uopšte nije dežuran tu, već u urgentnom popodne. Ma, nije meni teško – naći ću te ja. “Tempirana bomba” odlazi i traži ga po Urgentnom centru, čovek pogleda moje papire, kaže da ostavim broj telefona i da će mi se javiti za par dana kada se konsultuje sa kolegama. Prolazili su dani i nedelje, a njega nema. Opet “nogom” upadam na kliniku, nalazim ga, a on je uspeo nekako da pogubi skoro sve moje papire i šalje me na Polikliniku KBC gde treba da se prijavim za operaciju. Ma, nije problem, hajmo opet peške… Upisuju me u svesku i saopštavaju da će mi se uskoro javiti i da kada mi se jave obavim sve analize potrebne za operaciju.

Sve je prošlo kako treba
Sve je prošlo kako trebaFOTO: ZORANA JEVTIĆ

Naravno, dani su prolazili, mesec dana…niko živ mi se nije javio. Osećate se bespomoćno, uplašeno, ne znate više kome da se obratite, da li će vam se nešto desiti i slično. Sasvim normalno razmišljanje osobe koja treba da se operiše, a ne zna ni kad ni šta ni kako. Komisija za bolovanje već ne može da mi produžava bolovanja jer nemam datum operacije, a moje stanje je samo gore i gore. Kolege iz redakcije pomogle su mi da nekako dođem do načelnika Urološke klinike, gde mi je istog trenutka zakazana operacija i ja sam nedelju dana kasnije bila u potpunoj anesteziji.

 

Sestre i doktori bili su fantastični i baš zato ne želim da njih degradiram, ako me razumete. Ipak, došlo je do komplikacija, ugrađen mi je bio i JJ stent, da vam ne objašnjavam, to je jedna dugačka žica koja vam donekle ide uz mokraćni kanal pa sve do kičme. Bolno je i izrazito neprijatno. Nakon mesec dana u bolnici, jedva sam čekala da izađem, kontrola mi je zakazana za mesec dana i mislila sam da je sve idealno. Ipak, bolovi su bili sve gori i gori, nisam mogla da se pomerim, konstantno sam išla u wc sa bolnim mokrenjem. Plakala sam kao kiša svaki dan i ako sam se trudila da ostanem jaka.

 

Inače, ono što treba da znate jeste da odmah nakon izlaska iz bolnice morate da se javite komisiji za bolovanje, onako kilavi, u bolu, sa sve svežom ranom. U 7 ujutru morate da budete ispred Vladetine, jer u suprotnom na red ćete stići oko 7 uveče. Vrata se otvaraju u pola 8, a verujte u 7 je već red duž cele ulice. Bez dva sata nemojte ni da razmišljate da ćete proći.

FOTO: DADO ĐILAS

U agoniji prolazi mesec dana, odlazim na kontrolu.

 

Čekanje…čekanje…čekanje. Nekako stižem na red, doktor koji me je operisao na ultrazvuku uočava da operacija nije bila uspešna, da je bubreg cističan opet i da mora da se vadi. Da li možete da zamislite moj izraz lica kada sam čula ove “divne” vesti? Doktor se svojski potrudio da mi zakaže opet skener i scintegrafiju bubrega, ali evo i do dana današnjeg mi se nisu javili kada da dođem. Naravno, sve sam uradila privatno, bolje da ne znate koliko me je iskoštalo ako računate i da ne primam celu platu.

 

Pokušavam da stignem opet do mog doktora kako bi video rezultate i skener, ali kada sam pokušala da zakažem, rečeno mi je da se javim za mesec dana! Ma nema šanse. Na kvarno prolazim šalter i sestre i upadam kod njega u sobu, naravno da me je čovek primio. Zakazao mi je vađenje stenta za 3 nedelje i rekao da se konsultujemo sa načelnikom šta ćemo sada. Izvađen mi je stent, a onda ŠOK. Doktor odlazi iz ambulante, svi nestaju, a ja opet ne mogu nikoga da nađem.

 

Desni bubreg mi je funkcionalan 20 odsto, krvna slika u katastrofalnom stanju, a niko mi nije rekao kada opet da dođem, kada će mi izvaditi bubreg koji samo nanosi štetu, moj krvni pritisak je još uvek jako visok i na lekovima sam. Bukvalno se osećam kao da me je sistem pustio niz vodu, pa ako umrem, šteta je. Ne znam kada treba i kako da se kontrolišem, ali se nadam da će na kraju biti sve dobro.

 

Poenta je da je najgora stvar u životu, razboleti se u Srbiji ako niste funkcioner, moćnik, tajkun ili biznismen. Mi ostali smo zaista samo smrtnici. Ne znam kakve posledice je sve ovo napravilo u mom telu i organizmu, ali opet ću se boriti kao lav, sve do poslednjeg atoma snage.

 

Srećno vam bilo “bolovanje” u našoj maloj Srbiji!